U okvi­ru Pro­gra­ma po­dr­ške raz­vo­ju kul­tu­re u Nik­ši­ću, cr­no­gor­ski glu­mac Slav­ko Ka­le­zić, prek­si­noć se u Nik­šić­kom po­zo­ri­štu pred­sta­vio no­vim iz­da­njem autor­skog pro­jek­ta, one man show „San o vječ­nost”, kao i sin­glom „Lju­ljaj me nje­žno” i en­gle­skom ver­zi­jom istog. Ovaj na­stup Ka­le­zić je bio pla­ni­rao na Mon­te­ne­gro Fas­hion We­e­ku u no­vem­bru, ali zbog od­re­đe­nih okol­no­sti isti je ot­ka­zao. Uz to nik­šić­ka pu­bli­ka je bi­la u pri­li­ci da pre­mi­jer­no od­gle­da i mno­go no­vog ma­te­ri­ja­la ko­ji su je osta­vi­li bez da­ha, kao i nu­me­re iz po­zna­tih mju­zi­ka­la, sve glu­mač­ki uob­li­če­no i upa­ko­va­no. Ne­ko­li­ko ko­stim­skih pro­mje­na, kao i go­sti - ta­len­to­va­ne ple­sa­či­ce iz ba­let­ske tru­pe „Al­le­gro”, dir­lji­ve sce­ne, za­htjev­ne ko­re­o­gra­fi­je dje­lo­va­li su za­di­vlju­ju­će.
- Nik­šić je grad ko­ji u me­ni bu­di po­seb­ne emo­ci­je i pu­bli­ka gra­da Nik­ši­ća je za me­ne je­din­stve­na i ne­po­no­vlji­va - ka­že Slav­ko ra­du­ju­ći se po­nov­nom su­sre­tu sa nik­šić­kom pu­bli­kom. On je na­gla­sio da ide­ja za ovaj auto­r­ski pro­je­kat ili ti mo­no­dra­mu, po­te­kla još 2009. go­di­ne ka­da je upi­sao ma­gi­star­ske stu­di­je.
- Če­ti­ri go­di­ne ka­sni­je iza­šao sam sa prak­tič­nim ra­dom ko­ji sam na­zvao „San o vječ­no­sti”. Ovaj ža­nr je pro­is­te­kao iz Ame­ri­ke i im­ple­men­ti­rao sam ga u Cr­noj Go­ri. To­kom dvi­je po­sled­nje go­di­ne on je pre­ži­vio broj­ne tran­sfor­ma­ci­je. Po­sled­nji ko­ji sam na­pra­vio 4. ok­to­bra ove go­di­ne, za pro­mo­ci­ju sin­gla „Lju­ljaj me nje­žno” Oli­ve­ra Man­di­ća, že­lio sam da pred­sta­vim u Nik­ši­ću. Pr­vi „San o vječ­no­sti” igrao sam u Nik­ši­ću, pri­je go­di­nu da­na, ta­ko da sam že­lio da po­ka­žem sve mo­je umjet­nič­ke stra­ne, opet baš u tom gra­du. Ovaj san o vječ­no­sti će tra­ja­ti dok sam živ. Igra­ću ga stal­no, i uvi­jek mi­je­nja­ti sce­ne i uba­ca­ti ne­ke no­ve tre­nut­ke. Za noć da ga igram dva pu­ta, uba­ci­ću ne­što no­vo i ovaj pro­je­kat će bi­ti dru­ga­či­ji. Mno­go po­la­žem na du­hov­no­sti, na onom spi­ri­tu­al­nom. To je upra­vo i po­ru­ka ko­ju ša­ljem pu­bli­ci ovim pro­jek­tom. Ko­li­ko god lju­di bi­lo u pu­bli­ci, ja pod­jed­na­ko do­bro igram i že­lim istin­ski pre­ni­je­ti na ma­kar jed­nog po­sma­tra­ča i po­di­je­li­ti sa njim taj do­ži­vljaj. Re­ak­ci­ja pu­bli­ke je bi­la iz­van­red­na. Pu­bli­ka je uži­va­la. Naj­vi­še me ve­če­ras oča­ra­la ta re­ak­ci­ja čo­vje­ka iz pu­bli­ke ko­ji je sje­dio u pr­vom re­du či­ja re­če­ni­ca: „Slav­ko bra­vo”, pa­ra­la ti­ši­nu - ka­že Ka­le­zić, do­da­ju­ći da je ustva­ri pra­vo uži­va­nje u ti­ši­ni.
On je že­lio da pri­ka­že se­be u umjet­no­sti, te da je umjet­nost za nje­ga ne­što pri­mar­no.
- Ži­vi­mo u vre­me­nu, gdje su se mje­ri­la vri­jed­no­sti po­mje­ri­la. Mo­me­nat je za me­ne od ne­pro­cje­nji­ve vri­jed­no­sti. Glu­mac mo­ra da bu­de zdrav, li­šen pred­ra­su­da, mo­ra bi­ti ne­u­tra­lan, zdrav i da od­go­vo­ri sva­kom glu­mač­kom za­dat­ku. Po­kret i ako ga ne­ma on mno­go zna­či. On je mi­sao, i ka­da po­kre­ta ne­ma on je tu, ša­lje od­re­đe­nu po­ru­ku - ka­že Ka­le­zić.
L.N.